-Pi­še: Ili­ja R.Mi­lja­nić


Pla­vo­bi­je­le zvje­zdi­ce za­plju­sku­ju Mon­te­ne­gri­ju i na­ja­vlju­ju erup­ci­ju sa svih pla­ni­na, ka­ko bi is­pe­gla­ni krš do­če­kao na­tov­sko le­glo, od ko­jeg će za­vi­ja­ti vu­ko­vi pod go­rom, nad go­rom će nad­ja­ča­ti mrak i plač sta­rih, vječ­nih cr­no­gor­skih pre­ga­la­ca, ko­ji za­du­ži­še sva­ki kla­nac da sva­ko­dnev­no si­ja zlat­nom slo­bo­dom. Ne­vi­dlji­vi već sle­tje­li i če­ka­ju bu­ke­te pla­vo­bi­je­lih la­la od oza­re­nih vo­đa u Mon­te­ne­gri­ji, sa­mo jed­no mom­če, li­je­po kao dje­voj­ka, sa­kri jed­nu cr­ve­nu ru­žu u ru­kav... Če­ka­ju se pre­su­še­na pr­šu­ta s Nje­gu­ša, lo­za i ruj­no vi­no sa Će­mov­skog po­lja, svi­ta mon­te­ne­gri­na pri­sti­že uz po­gle­de pre­ma cr­noj ze­mlji... Na­mi­ri­sa­ni bor­ci s kon­ca i ko­nop­ca, ras­pli­nu­će se ovih da­na po ka­men go­ri Mon­te­ne­gri­je, da udah­nu lje­po­te us­prav­ne- ho­ri­zon­tal­ne, su­ve­re­ne–ko pre­ži­vi pri­ča­će, eko­lo­ške-gran­či­ne osta­ti­ti ne­će, svi­je­tle i vječ­ne- po­mra­če­ne i sa­hra­nje­ne. Sre­ćom, ka­tu­na ne­ma, da od­ja­ve ma­le­na si­ro­tinj­ska sta­da još ne­hi­brid­nih ov­či­ca. Po­što se hra­ne po „na­uč­noj ta­bli­ci“ sa si­ja­set pro­te­i­na i vi­ta­mi­na, za kim po­tr­če taj si­gur­no ute­ći ne­će... Pla­će­ni i za­mla­će­ni na­rod po Mon­te­ne­gri­ji, bez obra­zo­va­nja će tu­ma­ra­ti po udž­be­ni­ci­ma-ta­blo­i­di­ma s buć­ku­ri­ša zva­nog „pre­ra­đe­ni in­te­r­net“, a lju­bav­ne gim­na­sti­ke upra­žnja­va­će s Fej­sa...
Evo sve je sprem­no da se do­če­ka­ju „ NA­TO mom­ci“, tu­ri­stič­ka se­zo­na će pro­cvje­ta­ti, a mon­te­ne­gri­ni će ih op­slu­ži­va­ti do mo­men­ta kad se do­bro naj­e­du po­sli­je tre­nin­ga na vo­di.
Ja­di go­le­mi u pre­sto­ni­ci Cr­ne Go­re, iz­nad Or­lo­vog kr­ša, već se vi­jo­re za­sta­ve NA­TO oku­pa­ci­je... Na Obi­li­ća po­lja­ni, na sred guv­na, vla­di­ka i pje­snik Ra­de To­mov po­lo­mi gu­sle, su­ze li­je, a mr­tvu gla­vu ne di­že iz gro­ba... Šta bi s vi­te­zom Si­mom Vu­jo­vi­ćem Ko­đo­ši­jom da otje­ra iz­da­ji­ce pra­vo­sla­vlja kao ne­kad kad će­sar osta­de pra­znih ru­ku, a ido­lop­klon­ci- se­na­to­ri, po­bje­go­še niz lov­ćen­ske stra­ne iz­go­re­lih le­đa pri­de?! S ne­vi­dlji­vim osva­ja­či­ma nad­vi se cr­ni oblak nad Cr­nom Go­rom... Po­na­vlja se sud­bi­na i po­tre­ba za iz­bje­glič­kim ko­lo­na­ma ko­je su ra­ni­je bje­ža­le s ovih pro­sto­ra od gla­di i te­ških epi­de­mi­ja, a sad će od oku­pa­ci­je na­tov­ske či­zme... Glad ku­ca na mno­ga vra­ta, bo­le­sti su sva­ko­dne­vi­ca, dok za­pad­ni špri­ce­vi skra­ću­ju ži­vot­ni vi­jek ge­net­skim vi­ta­mi­ni­ma.
Part­ner­stvo za mir je, bra­ćo Cr­no­gor­ci, to­tal­na oku­pa­ci­ja u eko­nom­skom, voj­nom, škol­sko-pe­da­go­škom, so­ci­jal­nom, zdra­stve­nom i sva­kom dru­gom smi­slu... U sve­mu što je auten­tič­no i ne­za­vi­sno... Sti­že če­lič­ni ja­ram „NA­TO an­đe­la“... Pro­še­tah ovih da­na do rod­nog se­la, da vi­dim ima li ko­ga uz put da mu se po­ža­lim, jer je­di­no još ta­mo ima po­ne­ka du­ša neo­tro­va­na i ne­za­vi­sna... Sre­ća me ho­će, ugle­dah jed­nog po­šte­nog ro­đa­ka, kod svo­ga sta­da ova­ca i na­zvah mu ,,Po­ma­že Bog’’... Od­go­vo­ri: ,,Bog ti po­mo­gao’’. Pi­tah ga da li zna da ču­va na­tov­ske ov­ce, a on sle­že ra­me­ni­ma... Po­što su ko­mu­ni­sti se­lja­ke ras­tje­ra­li, a vo­đa da­na­šnje Mon­te­ne­gri­je raz­ju­rio na ko­ma­de, na­tov­ci zna­ju da ima­ju ve­le­lep­ne pri­rod­ne po­li­go­ne po opu­stje­lim se­li­ma za uigra­va­nja i vje­žba­nja od­u­zi­ma­nja ne­či­jih ži­vo­ta... Re­koh ro­đa­ku, kad na­ja­ve sa sil­nom teh­ni­kom i voj­skom, ov­ce će ti pli­je­ni­ti, a te­be ži­va ču­ve­nim „apa­čem“ za jed­nu no­gu odu­va­ti do Por­to Mon­te­ne­gra da vje­žbaš no­vi cr­no­gor­ski oro... Nik­šić­ki trg na­kon „zdip“ iz­bo­ra, oki­ćen ame­rič­kim čem­pre­si­ma od ko­jih i mu­va bje­ži, udob­ne NA­TO klu­pe pri­vu­kle pen­zi­o­ne­re i, vje­ro­va­li ili ne, če­ka se red da se osje­ti kli­ma na­tov­ske lo­že... A ša­pat se pro­si­pa tr­gom: ,,bla­go na­ma, bi­će pen­zi­ja’’... Po­ne­ko još smi­je re­ći ,,po­sled­nja nam bi­la da skra­ti­mo mu­ke’’... Eto, ta­ko Gr­bin trg na­pre­du­je, li­pa ne­ma, bi­će štan­do­va za ko­ki­ce, ge­net­ske gra­nu­le i po­ne­ku šnic­lu ko­joj je odav­no is­te­kao rok tra­ja­nja... Još ako do­ve­du po­tok iz je­ze­ra re­vo­lu­ci­je, eto šan­se da se na­rod dža­be na­pi­je „li­je­pe“ vo­de.
Na­kon re­fe­ren­du­ma o ne­za­vi­sno­sti, gru­pa na­rod­nih osva­ja­ča sad tra­ži za­šti­tu NA­TO osva­ja­ča i evo uka­za im se pri­li­ka da do­ve­du na­to­u­bi­ce, kao za­vr­šni čin ne­sta­ja­nja sa­mo­stal­ne Cr­ne Go­re za sa­mo 10 go­di­na, na­kon vi­te­za­nja pla­će­nih „mu­zi­ča­ra“. Na­po­me­ni­mo da je So­ma­li­ja otje­ra­la na­tov­ce, ali tre­ba bi­ti vi­te­ški so­maj­lij­ski na­rod bez gu­sa­la...
U ,,Be­sje­di pod Go­rom’’ vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić ka­že: ,,Bu­di slo­bo­dan i hra­bar. Ne boj se i ne pla­ši se; jer je s to­bom Go­spod Bog tvoj ku­da god ideš. Go­spod­nje vi­dje­lo mo­je i spa­se­nje mo­je, ko­ga da se bo­jim? Go­spod je kre­post ži­vo­ta mo­je­ga; ko­ga da se stra­šim?’’
Otr­že se od pa­kle­nih du­ho­va i opet s Obi­li­ća po­lja­ne gu­sle vla­di­ke Ra­da To­mo­va ka­zu­ju: ,, Po­ko­lje­nja dje­la su­de, što je či­je da­ju svje­ma. Pas sva­ko­ji svi­je bre­me no­si, No­ve nu­žde ra­đu no­ve si­le’’.
Da li ima he­ro­ja u na­šem vre­me­nu ili oni is­klju­či­vo pri­pa­da­ju pro­šlo­sti? Da li su na ovaj svi­jet tre­ba­li da do­đu svi „ve­li­ki“, na­kon njih svi „ma­li“, a na­kon njih svi mrač­ni i ne­sreć­ni? Iz­gle­da nam je su­đe­no da tr­pi­mo, dok nam ko­sti ne oja­ča­ju, a krv bla­go na­hra­ni ti­je­lo i tek kad oja­ča­mo po­sta­će­mo opet do­bar na­rod, ko­ji će se po­no­vo po­mi­nja­ti na­kon od­la­ska ate­i­stič­kih vo­đa... Na kra­ju opet vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić: ,,Bo­že ve­li­ki, umu­dri nas u sre­ći i ohra­bri nas u tr­plje­nju. Bo­že moć­ni, ne­ka bu­de bo­lja tvo­ja! Amin’’.